PLANINSKI SAN

Ovaj put smo kola okrenuli na suprotnu stranu i krenuli na istok ka Minhenu, a odatle dalje južno ka skijaškim centrima Garmiša i Insbruka. Usled mnogo zastoja na auto putu navigacija nas je vodila malim sporednim putevima koji su češće podsećali na seoske staze. Moram da kažem da su i ove seoske staze bile savršeno asfaltirane i obeležene. Posle duže vožnje po maglovitom vremenu stižemo do Kochel jezere. Odavde savršen planinski put vodi preko prevoja ka našem finalnom odredištu Walchen jezeru. Penjući se ovim putem vidimo sve više snega levo i desno pored puta. Inače je ovo omiljena motociklistička staza koju su mnogi zloupotrebljavali kao trkačku stazu što je dovelo do mnogih udesa. Iz tog razloga vikendom i praznicima put je zabranjen za motocikliste , a ograničenje brzine je 60 km/h što je u Nemačkoj retkost. Magla je postajala sve gušća dok nismo došli do samog prevoja. Ono što smo videli sa druge strane zaustavilo nam je dah.

Ispod nas je bilo jezero (Walchensee) okovano planinam, sa ostacima snega okupano suncem. Voda je čini se bila providna do beskonačnosti i nekako smo osećali da je izuzetno hladna.

Prva lokacija koja nam je bila "galerija" pored puta. Bez mnogo muke smo pronašli ovo mesto i izašli da pogledamo. Na ovom mestu nalazi se jedan od najpoznatijih i najozloglašenijih zidova. Pored same ivice vode stene se protežu na dubini od 50cm još 2m a zatim vertikalno padaju na dubinu veću od 200m.

Na žalost svedočenje o opasnosti ovog mesta našli smo na samoj obali u obliku krsta kao spomen mladiću od 24 godine koji je 2006 ovde stradao. Pri tome se ne radi o početniku već o visoko obučenom vojnom roniocu. Pomislio sam da je sreca sto na nasim ronilackim terenima (u Srbiji) nema ovakvih lokacija jer bi statistika verovatno bila tragična.

Na žalost na ovoj lokaciji je zbog mresta ribe zabranjeno ronjenje od 15. oktobra do kraja februara. Iz tog razloga odlučili smo da krenemo dalje i posetimo drugu lokaciju zvanu "Steinbruch". Nismo se pokajali. Mesto je bilo predivno. Parking sa desne strane usamljenog puta i zgodan prilaz vodi. Užurbano smo krenuli sa opremanjem.

Procedura je bila ista, kratak brifing i krenuli smo. Dno je bilo kamenito i prekriveno bizarnim formacijama stena. Zbog dobre vidljivosti na momenat smo zaboravili na dubinu. Na 55m naše lampe sijale su na izgled u beskonačnost. U hladnoj vodi videli smo obilje ribe, uglavnom mladji. Velika štuka čekala je nepomično ležeći na kamenitom dnu na plen. Ovaj put se verovatno uplašila da i sama ne postane plen pa se lenjo udaljila ugladavši veće grabljivice. U povratku na dubini od 33m obešeno o liticu nailazimo na veliko ogledalo (2x2m). "Malo" smo se ogledali i tako da je vreme proletelo. I pored dvobocnika bilo je krajnje vreme da pristupimo izronu i dekompresiji. Za to vreme u plićaku uživali smo u beskonačnoj vidljivosti, sunčanim zracima i obilju riba. Izašli smo iz vode srećni ali gladni. Napunili smo flaše jezerskom vodom i pošli u potragu za pogodnim mestom za ručak.

Bavarska kuhinja bila je prava stvar posle dugog hladnog zarona i uz kuvano vino i belo pivo spremali smo se za nove poduhvate.

Sledeća >