Vetar je bio jak pa nije bilo baš prijatno stajati napolju. Kroz svetlosive oblake, svremena na vreme virilo je jesenje sunce. Održali smo brifing roniocima.

Posle brifinga počeli smo užurbano da se spremamo za zaron.

Kroz vetar se čulo zveckanje opreme i šištanje vazduha.

Ronioci su uvežbanim pokretima montirali i proveravali svoju opremu.

Prva grupa koju je vodio Žika krenula je na zaron.

Vreme je brzo prolazilo. Teren je bio interesantan a najveća dubina u tom delu je oko 26 metara. Prvi zaron se završio i ljudi su se užurbano presvlačili u svojim automobilima. Neki od njih su posle 2 h pauze trebali da krenu na ponovljeni zaron, a Mirko, Vlatko i Nemanja trebalo je detaljnije da ispitaju jedan deo jezera koristeći nitrox mešavine kako bi produžili boravak pod vodom.

Potvrdili su dogovorene znake i mahnuli nam, a zatim su nestali u dubinama planinskog jezera. Posle 90 minuta ronjenja, sedeli smo svi zajedno u obližnoj kafani i razgovarali o onome što su videli dole. Mirko je pričao:

"Posle 15 metara dubine utonuli smo u gusti mrak.

Dno je bilo prekriveno muljem i mestimično nekim istrulelim granama. Ronili smo i razgledali taj nestvarni prizor, a kroz mrak su se provlačili samo naše senke. Bilo je jako zanimljivo gledati te stare grane koje imaju najrazličitije forme.

Od naših lampi celo dno je bilo prekriveno snopovima svetla koje su se prepletali. Pažljivo smo lebdeli kako ne bi pocepali suva odela ili oštetili neki deo opreme. Vreme je ovde dole prolazilo jako brzo, tako da posle nekih 30 tak minuta provedenih na dnu krenuli smo ka plićem delu jezera kako bi odradili dekompresiju".

Vlatko nadopunjuje Mirkovu priču:
"Kako smo napustili duboki deo jezera malo sam odahnuo. Dok smo bili na dnu svo vreme sam gledao kroz ekran kamere i više puta sam primetio kako se presijavaju pecaroški kanapi koji su bili nevidljivi za golo oko. Obavijeni oko grana predstavljali su veliku opasnost za nas a mogućnost da se nekome zapetlja neki deo opreme za mene je pretstavljala opterećenje jer smo imali oko pola sata dekompresije a još smo bili na dnu jezera na dubini od 26 metara. Nemanja je bio na visini zadatka, s obzirom da mu je ovo bio prvi ozbiljan zaron u suvom odelu, pa i to nam je mnogo olakšavalo da mogžemo mirno da razlgedamo dno.

Mirko mi daje znak da mu je dosta bilo istraživanja i da je vreme da krenemo nazad. Ronili smo polako prema plićem delu jezera a ispred nas počela je da se pojavljuje blaga svetlost. Polako crna boja jezera postala je tamno zelena."

Pod utiskom zarona i dalje misli su nam lutale kao senke kroz potopljenu šumu na Zaovinama. Narandjasti mulj i braon krvavo granje u skladu tame veštački stvorenog jezera. Lebdeći na dekompresiji okaćeni na svojim deko-bovama s vremena na vreme smo pričali znacima o tome ko je šta dole video.

Ručak je bio odličan, pa nam je i to podiglo raspoloženje još više tako da smo bili razočarani kada smo videli da je napolju već pao mrak i da je vreme da krenemo kući.

Kolona automobila je krenula da se spušta krivudavim putem niz planinu. Posle 4 časovne vožnje stigli smo u Beograd bogatiji za još jedno iskustvo.