Tehnicko ronjenje

Skola plivanja perajca



 

Ronjenje Obuka Ekskurzije - Ronilacki klub Triton

Ohrid - Makedonija
MAJ 2007.

... i napokon sam se našao u kolima na putu za Ohrid. Ekipa je bila mala ali odabrana. Svi smo se radovali da provedemo desetak dana daleko od gradske gungule istražujući nepoznate podvodne terena. Oprema, čamac, kompresor i more pripadajućeg materijala je bilo spakovano. Posle napornog radnog dana ipak smo svi bili srećni što smo najzad na putu.

Destinacija je bila Ohridsko jezero. U jesen nama dobro poznata lokacija, goreli smo od želje da je upoznamo u proleće. Nadali smo se da će nas vreme poslužiti i da ćemo napraviti nekoliko nezaboravnih zarona.

Jutro je osvanulo sunčano i toplo. Stigavši do mesta gde ćemo se "ulogoriti" narednih desetak dana užurbano smo počeli sa raspremanjem opreme i sklapanjem čamca.

U želji da što pre zaroni ekipa se brzo spremila. Čekao nas je prvi zaron sa plaže. Kako smo celu zimu ronili u slatkoj vodi preteran "uvod" nije bio potreban. Maksimalna dubina na ovom zaronu iznosila je 42m.

Sat vremena kasnije izronili smo i našli se u predivnom ambijentu. Od lepote nam je zastao dah i nije nam se izlazilo iz vode. Zalasci sunca su na Ohridu uvek bili jedinstveni ali od ovoga nam je zaista zastao dah.

Posle večere umorni i srećni povukli smo se na počinak. Beograd se činio tako daleko, a sudeći po prvom zaronu bili smo sigurni da nas očekuje još mnogo uzbudjenja.

Sledece jutro rano smo se probudili. Od umora nismo ni primetili koliko je hladno bilo u kući u kojoj smo smešteni. Kuća je uredna, dovoljno prostrana i svaka soba ima svoje kupatilo. Ono što je nama bili izuzetno bitno je da smo dobili i pomoćnu prostoriju u kojoj smo instalirali kompresor i u kojoj smo napravili priručnu stanicu za mešanje gasova. Posle obilnog doručka spremili smo se i otisnuli od obale. Pred nama je pukao vidik na Ohridsku obalu i mi smo kao nekim čudom odjednom počeli da uživamo u trenutku.

Očekivalo nas je dosta poznatih i nepoznatih lokacija. Odlučili smo se da dubine ronjenja ograničimo na nekih 45-65m sa samo kratkim izletima na veće dubine radi privikavanja na narkozu. Posetili smo “nalazište”, “autobus” i druge nama dobro poznate lokacije. Voda je bila toplija od očekivanog (od 15 – 6 stepeni u zavisnosti od dubine) i naša suva odela su nam pružala zadovoljavajuću protekciju.

Prepodnevni zaroni su zbog dubine i vremena uvek bili van krivulje sigurnosti. Članovi ekipe su u praksi videli “relativnost” ronjenja u krivulji sigurnosti. Po nama većina zarona koji se izvode nešto dublje ili duže i onako predstavljaju dekompresione zarone u koje je radi desaturacije ubačena mala brzina izrona ili takozvani safety stop. Popodnevne zarone smo koristili za vežbu ili razonodu. Jednom rečju bili smo srećni. Nismo ni sanjali da sve može biti još bolje...

Posle dva dana najzad smo se sreli sa našim Ohridskim prijateljem Mićunom. Srdačno smo se pozdravili i posle dužeg razgovora Mićun reče da nam je za ovaj put pripremio nešto specijalno. Od njega smo doživeli već nekoliko prijatnih iznenadjenja i bili smo radoznali šta nas ovaj put čeka.

“Dolazim sutra kod vas u 10, budite spremni idemo da ronimo...” reče Mićun na rastanku.

Sledeće jutro svi smo bili spremni. Posle duže vremena stigli smo do lokacije koja je trabala da bude predmet našeg interesovanja. Na njegov znak usidrili smo se. Po konopcu sam video da dubina vode ne iznosi više od desetak metara. Na ovoj lokaciji već smo ronili i moram reći da nisam bio oduševljen. Mi smo prizor nazvali “nepregledne livade” zbog trave i ravnog terena. Mićun nam je kratko objasnio da se ovde nalazi strmi zid koji nema dna. Nema dna, pomislio sam, baš bih to voleo da vidim. Dogovorili smo maksimalnu dubinu ronjenja od 55m. Podelili smo se u parove i Mićun je uradio brifing. Jedan član naseg tima koji nije nosi stage bocu za dekompresiju trebalo je da roni sa Mićom kao prvi par, iza Ivan i ja i na začelju Vlatko i Pedja.

Spustili smo se do sidra. Mićun je uhvatio kompaski kurs i zaplivao. Posle par minuta plivanja postao sam skeptičan. Da li smo na pravom mestu. Nepregledne livade prostirale su se ispred nas. Dubinomer kao da se zakucao na 15m. U jednom momentu nešto mi se učinilo čudno. Shvatio sam da prvi par ne lebdi više iznad tepiha od trave već iznad mračnog ponora. Mićun me je pogledao i mislim da sam i pored regulatora u njegovim ustima video osmeh na licu. Osetio sam kako mi se adrenalin luči. Kratak pogled levo, vidim snop Ivanove lampe kako smireno para tamu. Pogled kroz noge i dvostruko O od Vlatka i Pedje potvrdjuje da smo spremni za “let”. Na tajmeru se brojke brzo menjaju. Vidim ispred sebe Mićuna i Rowlanda. Sa desne strane vertikalni zid, a ispod samo mrak. Na 55m Mićun po dogovoru staje. Dajemo mu znak da smo Ok i vidim ga kako polakp počinje da smanjuje dubinu. Pogledah na ispust na desetak metara ispod sebe. Šta li je iza? Iskušenje je bilo prejako. Dajem paru znak i krećemo u dalje istraživanje. Na 78m gubi se snop Ivanove lampe. Brzo se okrećem i vidim ga nesto iznad mene. Znao sam da je za danas dosta. Još jedan pogled u dubinu. Dno nije na vidiku. Hvatam para pod mišku i počinjem sa laganim izronom. Srećem Vlatka. Znam šta misli. Sutra ćemo nas dvojica biti par.

Izron je protekao rutiski. Za vreme dekompresije Pedja je mogao da uporedi svoj novi kompjuter za gasove sa algoritmom koji Vlatko i ja već dugo koristimo. Pokazalo se da je mozak još uvek najbolji kompjuter (u koliko znaš njime da se služiš). Po izronu došlo mi je da izljubim Mićuna, što na kraju ipak nisam uradio. Živo smo diskutovali o zidu, njegovoj širini i dubini. “Sad znate gde je pa istražujte...” reče Mićun na rastanku.

Popodnevni zaron smo preskočili i posvetili vreme pripremi opreme i logistike za sutrašnji dan. Odluka je već pala. Vlatko i ja ćemo biti par i pokušati da saznamo nešto više o dubinama “zida”.

Veče smo proveli u gradu sa našim ohridskim prijateljima i oko 12 otisli na počinak.

Novo jutro i nova avantura. Još juče smo se dogovorili o planu rada i logistici za današnji dan.

Vlatko i ja sedeli smo na čamcu i promatrali članove našeg malog tima.

Neustrašivi Rowland, naš prijatelj iz Škotske već je neko vreme sa nama. Tehnika ronjenja mu se dosta usavršila i željno isčekuje tehničke kurseve. Očigledno naviknut na oštriju klimu, na opsaku da je voda “dole” hladnija samo je nonšalantno slegnuo ramenima.

Neumorni Pedja je prešo dug put od OWD do aspiranta za Advanced Nitrox Divera. Nije propuštao ni jednu priliku da zaroni i često je i inicijator mnogih ronjenja. Marljivo je učio i vežbao i moram reći da smo jako zadovoljni njegovim napretkom.

Ivan, naš opušteni prijatelj iz Subotice je uvek dobro raspoložen. Sposoban ronilac koji je mnogo naučio i koji će se prekaliti na predstojećim ekspedicijama. Čini se da ga ništa ne može iznervirati i uvek je spreman da pomogne. Njegova snaga često nam je dobrodošla. Sve u svemu ozbiljna i što je najvažnije pouzdana ekipa.

Vlatko i ja smo doživeli već mnog zajednicjih uzbudljivih trenutaka i srećan sam što za nas i dalje postoje izazovi. Bili smo potpuno smireni. Ni jedan od nas nije spomenuo granicu. Bili smo spremni na sve. Znam da smo dovoljno zreli da znamo kada treba da se okrenemo. Kao da smo se plašili da povučemo granicu i na taj način stavimo sebi okove tamo gde se razdvaja duša i telo... na dnu Ohridskog jezera.

Kratak brifing i pošli smo u dubinu. Sa timom se rastajemo na 65m. Ispod nas zjapi tama. Hladnoća probija kroz odela i samo narkoza nas sprečava da je osetimo u punoj snazi. Snop Vlatkove lampe redovno mirno prolazi pored mene. Znam da je sve u redu i nema potrebe da se osvrćen. Skoncentirsan sam na dubinu i mrak ispred mene.70m.... 80m...90m vidim stenu ispod sebe i muljevito dno. Pomešani osećaj radosti i tuge me obuzima. Radost što smo stigli do dna zida i tuga što ne ostaje ništa za dalja istraživanja. Podižem pogled i osvetljujem zid desno od sebe. Shvatam da ja stena to jest zid savijen iznad nas. Pogled na timer mi govori sve. 97m, 6min. Nije ovo mesto gde se treba dugo zadržavati. Dajem Vlatku znak i krećemo lagano na izron. Koso prelazimo zid. Na 60m uzporavamo izron. Ova dubina je jako varljiva. Posle narkoze na dnu ovde se osećamo kao u bazenu. Pogled na dubinomer medjutim kaže drugačije. Na ovoj dubini većina ronilaca više nije sposobna za racijoalno rasudjivanje. Hladna voda i tama svakako ne olakšavaju situaciju. Srećemo tim. Mašu nam, srećni što nas vide žive i i zdrave. Obligatorna dekompresija i sa širokim osmesima srećni izlazimo iz vode. Posle dugogodišnjeg ekstremnog ronjenja nama više mnogo toga što nas može uzbuditi, ali ispitivanje nepoznatog terena gde ljudska noga nije kročila i dalje može da nam izmami osmeh na licu.

U narednim danim ispitali smo dužinu zida na dubinama izmedju 40 i 60m i otkrili nastavak sladećeg zida. Ovaj zadatak će ipak ostati za sledeći put.

Ohrid je prema nama uvek bio blagonaklon. Prijatni ljudi, dubine, egzoticni ambijent uvek su nas ponovo mamili. Ovaj put imamo samo razlog više da se ponovo vratimo.

Ronjenje Obuka Ekskurzije - Ronilacki klub Triton

[o nama]  [obuka]  [ekskurzije] [ekspedicije]   [trening]  [decija sekcija perajca]  [podvodna snimanja]  [kontakt]