UZaronili smo u jezerce. Vidljivost je iznosila oko 7-8m. Nalazimo arijanu na ulazu u pecinu. Tu odlazemo stage boce sa O2 i nastavljamo dalje. Dno je od oblutaka i relativno strmo se spušta. Na dubini od 24m gde nailazimo na restrikciju koju nije lako proći. Kako mi nismo imali vodenog toka relativno lako smo se provukli, ali debelo uže umesto arijane svedočilo je da se ovde nekad ulazi i čisto "na mišiće". Kažu da kad vrelo radi ovde "bljuje" šljunak. Stege boca treba da se otkači i progura ispred sebe. Odmah po prolasku restrikcije odlažemo N50 boce i nastavljamo na trimix. Ono što ćemo videti je za mene jedna od najimozantnijih pećina. Prvih 100-150m pećina vijuga levo desno i samo polako ponire sa 24 do 40m dubine. Što više odmičemo pećina postaje sve veća i vidljivost sve bolja. Na 50m dubine nailazimo na tablu na kojoj piše da odavde ronjenje na vazduh više nije dozvoljeno. U ovom trenutku već gledam na padinu koja sve strmije pada u dubinu. Duboko izbrazdane stene svedoče o sili vode. Stene su potpuno gole bez trunke sedimenta a vidljivost se dramatično povećava. Pratim vreme na timeru da se ne "zanesem". Na 68m ostavljam Baneta i Miku za sobom i krećem dalje. Pećina zavrće udesno pa ulevo pa opet udesno. Nalazim se na 75m dubine. Predamnom je "autoput". Vidljivost je skoro neograničena, strop pećine daleko iznad mene. Podižem se par metara od dna. Vidim zid desno od mene a levo ga skoro i ne vidim. Sa gasom koji dišem imam ekvivalentnu narkozu od 37m. Za nas to znači da smo iako smo prekoračili MOD gasa savršeno trezni. Od lepote se ipak bojim da se ne zanesem. Gledam na timer. Preračunavam koje mi vreme treba zi izlazak i teška srca se okrećem i krećem nazad. Na dvadesetak metara ispred mene vidim odsjaj lampe. Bane pliva ka meni. Daje mi rutinski OK lampom, odgovaram mu i mimoilazimo se. Doso je ren i na njega da se malo "osvrne". Polako smanjujem dubinu. Na nekih dvadesetak metara ispred i iznad mene vidim još jednu lampu. Mika nas čeka. Pridružujem mu se i razgledam pećinu po horizontali. Posle desetak minuta stiže i Bane. Polako plivamo ka izlazu i počinjemo sa deep stopovima. Prolazimo restrikciju i svičujemo gas, dekomprimujemo... Vreme leti i stopovi brzo prolaze. Na 6m prelazimo na O2. Plivamo na konstantnoj dubini obodom jezere i na 9m dubine na skoro savršeno horizontalnom ispustu otkrivamo habitat. Uvlačimo se na kratko u njega. Isti je kao naš u Krupaji. Vraćaju nam se lepe uspomene. U plićaku vidimo ogromnu količinu ribe. Igramo se sa jatom mladji. Riba ne beži jer smo bešumni. Posle 95 minuta izranjamo. Ostao sam u potpunosti bez daha. Moć i impozantnost ove pećine me je očarala. Ovde se moram vratiti sa još par stage boca i drugim gasom. Vidim da i Mika i Bane misle isto.

Po okrepljenju krenuli smo dalje i ubrzo pronašli našu pećinu. Na obali bio je podignut šator i kombi poljskih registarskih tablica. Iz jezerceta smo videli mehurove. Neko roni... Počeli smo ubrzano sa opremanjem.

Cabouy je pećina sa velikim koridorima i razvijenim formacijama stena. Ulaz je u zidu jezerceta i strmo pada do dubine od 32m. Na ovoj dubini ostaje jedno vreme da bi se potom polako dizala i stabilisala na prosečnoj dubini od 15-18m. Na nekih 800m od ulaza moguće je izroniti. Ovaj izron čini traverzu Cabouy-Poumeyssen. Druga opcija je da se produži dalje, pećina je ispitana do nekih 2000m od ulaza. Vidljivost je bila loša u poredjenju sa pećinama koje smo ronili do sad i to nam je malo pokvarilo ugodjaj. Bilo je nemoguće sagledati zidove sa druge strane tunela, a i plafon je bio van vidnog polja. U par navrata sam se dizao do plafona i utvrdio da je njegova minimalna visina 5m iznad dna. Pećina je jako intereantna, raznovrsna i živopisna. Na žalost loša vidljivost nam nije dozvolila da u potpunosti uživamo. Nakon 400m plivanja odlučili smo da polako krenemo nazad. U jednom momentu iznad sebe sam ugledao snop nečije lampe. Pre nego što sam uspeo da reagujem neko u crvenom odelu sa žutim perajima i dva N50 stage boce je "prošišao" iznad mene. Pomislio sam da kolega ima problema. Na moje OK samo je kratko odgovorio i nastavio. Pretpostavio sam da je jedan od poljaka. Na dekompresiji u jezeru sam primetio obrise ronioca koji je stalno 3m iznad nas. U jednom momentu pridružio mu se njegov support tim. Kasnije sam saznao da su i oni nama bili iznenadjeni jer smo se provukli pored njih, a da nas nisu ni videli. Sve u svemu poljski kolega je u vodi proveo skoro 4 sata sa 2x20 na ledjima i nekoliko stage boca. Prevalio je 2km u jednom pravcu, sam i bez skutera! Čekao ga je samo tim da mu asistira pri dekompresiji. Bili smo impresijonirani. Malo su nas podsetili na nas. Velika ljubav i entuzijazam. Posle ćaskanja sa poljskom ekipom spremili smo stvari i umorni krenuli na put ka Cajarcu. Sutra je poslednji dan ronjenja i na programu je najudaljenija pećina St. George.